zmiJa


 

Drhtim od žudnje, zatočen u naravi bolnoj
potrebno mi je ogoljenje
od svake reči koja prethodi ovoj;
Zbog stida? Ili zbog ponosa gordog?
Suvišna pitanja teraju na shvatanje
da želim novog sebe: iznova golog.

 

Pišem: san, u nadi da usnim večno.
Pišem: led, ne bih li postao kruta tečnost
pa možda jednom i isparim srećno.
Pišem: samoponištenje. Jer ka njemu stremim
shvativši, konačno, od čega moja reč strepi.

 

Strepi od mene! Tvorca i dželata sudine njene
tiranina koji želi i mora da bude smenjen.
Smenjen silom. Jer sila je postala deo mene,
gnevan i pun mržnje prečesto u papir blenem.
A takav, onda, otimam mudrost i dobrotu,
pesmu kradem od svega što nije moje:
Potom je odbacim, iskorišćenu i sirotu
za pesmu više utolivši unutrašnju grozotu.
Pišem: hrabrost,
iako zapravo smrdim na strah.
Pišem: stvarnost,
ne bi li se moja svest pretvorila u prah.
Pišem: snaga,
jer na delima postajem slab.

 

U ogledalu pišem: izvini,
pa možda i odagnam sram.
Urlam: smiraj,
jer kao zatočenik ovog paradoksa nisam trezven.
Ja- lažno ljudsko biće, za istinom najviše čeznem.

 

Eto me, ogoljen, obećavam pesmi: biće bolje;
staro obećanje, ali novi ja- potpuno slomljen.
Prepun stida, konačno bez ponosa gordog
postigao sam novog sebe: potpuno golog.
Stoga svlačim bodljikavu vreću- ovo pesničko odelo
oslepljen i kivan već predugo tumaram
iz kalupa u kalup bolno isti.
Umoran od prokletstva koje vucaram
odbacujem svoju prethodnu suštinu, ostvarenje i delo.

 

piše: Igor Cijan

 

 


Pročitaj prethodni

Radiestezija – Detekcija zračenja

Pročitaj sledeći

U zdravom telu zdrav duh: 5 tibetanaca – vežbe za sve uzraste

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

9 − 9 =

sr_RSSerbian