Dostojan sam, ili nisam-
vagam tragove tebe u sebi
iznova i iznova;
posećuješ me prečesto
Dišemo kao jedno, ili ne?
Sečem prst i gledam u krv,
odgovor iz kože kaplje:
plačeš nad tuđim patnjama, dodiruješ ih
iako si izgubio oči i šake
kroz mene boliš nas obojicu;
Osećam radost, osećam bol
nezavisno od čitavog sveta i mene u njemu.
A kada sam ostanem nedorečen,
usamljenik bez daha:
zapitam tebe, zapitam tebe- prah,
oblik koji si izabrao;
Izdišem,
udišemo zajedno.
piše: Igor Cijan
Serbian