Podseti se ja na staru svesku, zvali smo je spomenar od sreće, u njemu se nalazilo dosta presovano poklonjeno cveće. Beše davno, a dosta i vredi, to je bilo i prekrasno vreme, svaki cvetak bio je poseban, značio je bogastvo…

Treba mi, tako mi treba okrajak sremačkog neba, i jedan kratki sunčev zrak, jer želim da graničnik bude za knjigu života, koju nikada, niko dočitao nije. piše: Dubravka Krtinić

A htedoh toliko toga da ti kažem, koliko su nam putevi ličili, koliko smo istih grešaka pravili, koliko smo se u dubokoj vodi davili, glumeći pobednike. Ne stigoh, neki su nam ljudi vukli rukave, pokazivali čudne sprave, koje nikome ne…

Sumorne tišinePadaju nad gradomI oblaci tmurni nadvili se nama.Poput tminePrilaze nam kradomNoseći realnost i veo istine. U naše oči upala je tamaDok gledamo sužnje,Kako tužno plešu.I mole se Bogu,Dok okovi stežu. On milosti nema,Niti treptaj oka.Dok vatre gore,Mora, okeni…Kormilo sada…

(ni na nebu, ni na zemlji) – PUT Betonom kroči, izgrižen iznutra umesto doručka savest jede njega. Sa saputnikom saoseća i ovog jutra naviknut, kao i on, da bude otuđen i gažen: ,,Ali, prijatelju, moram iskreno da kažem meni je…

  Gnev se kalupi u nemar telom struji, poput vetra. Svoju sadržajnost iznova već truli objekti gube. Preko crvenih zidova sivo, mrtvo se kreči. Šta posustalom čoveku o smislenosti reći? Biti opkoljen prazninom posmatran, vreban iza svakog ugla; Uho trne,…

  Volim dane uoči praznika, na detinjstvo me seća srećna sam bila, a nisam znala da je to sreća Topla soba i pogledi dragi do groba se pamte, tek u tami dugih noći u sećanje me vrate! Volim dane uoči…

  Dostojan sam, ili nisam- vagam tragove tebe u sebi iznova i iznova; posećuješ me prečesto Dišemo kao jedno, ili ne? Sečem prst i gledam u krv, odgovor iz kože kaplje: plačeš nad tuđim patnjama, dodiruješ ih iako si izgubio…

  Sve čekasmo, dočekasmo ništa, U iščekivanju nam život prođe. Ti si čekala na konju princa, A ja tebe, meni da dođeš. Sve radismo, uradismo ništa U neuspehu nam život prođe. Ti jurila na konju princa A ja tebe, meni…

  Drhtim od žudnje, zatočen u naravi bolnoj potrebno mi je ogoljenje od svake reči koja prethodi ovoj; Zbog stida? Ili zbog ponosa gordog? Suvišna pitanja teraju na shvatanje da želim novog sebe: iznova golog.   Pišem: san, u nadi…