Svi smo nečije vajne tice


Posmatram danas nemirno nebo,
ko da po njemu pišu slova,
lik za likom u oblaku mekom
plače danas od sete i bola…

I ja bih plak’o, no me sramota,
poturim danu lažnu rabotu,
a korak posrće k’o da mu smola
za zemlju vezala mučenu stopu.

Pa zbrajam slike u oku kradom,
što kriju oblaci nad mojom kapom,
k’o da mi tvorac čita misli,
crta moj usud na oblaku svakom…

Tu pored reke, kraj kuće tajni,
dve klupe nude odmor beguncu,
sedoh da sećanje svoje udavim
i ukradem poslednju zraku suncu…

Klupe su nekad zapisi vredni,
prozori su oči ponekih dana,
sećanja to su, potoci žedni
i žuti list što pada sa grana…

Kako kome i kako kuda,
snovi su pesma, pesme su san,
zato o sećanju često zborim
u svakoj pesmi, svaki dan…

I svi smo nečije vajne tice,
svaka kap rose je more i znoj,
a nebo bude naličje i lice,
krovova što hteli su da liče na dom.

Violeta Aleksić

Preuzeto iz Godišnjaka Književne zajednice Sremska Mitrovica IX


Pročitaj prethodni

Sneg i virus korona: Kako hladno vreme utiče na pandemiju

Pročitaj sledeći

Jutarnja zahvalnost: Kako da probudite produktivnost

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

two + 11 =

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian