Spomen


U zoru što se rodi iz mraka
zalud se duše umorne bude,
jer sanjive ih, još na tren ljude,
čeka da proždre zjapeća raka.

Leševi živi što rodi mati
pred smrt i puške mirno smo stali…
Sklopismo oči i čusmo: Pali!
uz pucanj s kojim vreme će stati.

Upija zemlja krv nam i drob,
u trenu duša napusti telo,
olujni oblak drži opelo
iznad poljane spremne za grob.

I dok sa svete gledam visine
krvnike kako zadaju rane
da trun života nam ne ostane,
na vas kod kuće ja mislim, sine.

Smrtniku nije dato da sudi,
ne budi, sine, ogorčen tako.
I ma koliko nije ti lako,
svoj bol prerasti i čovek budi.

Ostavi moju unučad mnogu
na grudi ovoj meni u spomen,
jer kad porastu i puste koren
vetrovi zemlju raznet’ ne mogu.

Gore, kad vek mu prođe u trenu,
srešće se opet dušman i žrtva,
istina samo neće bit mrtva,
jer vreme zdrobi i možnu stenu.

Iz reke krvi ponikla trava
pokriva humke kostiju pune,
novi se život u pretke kune,
čuva im grob od zaborava.

Olujno nebo ponekad jeca
nad mestom na kom tad Srem je pao,
al’ život nije streljanjem stao,
jer spomen parkom sad trče – deca.

piše: Jelena Nedić

Preuzeto iz Godišnjaka Književne zajednice Sremska Mitrovica VII


Pročitaj prethodni

Bršljan: Recept za domaću anticelulit kremu

Pročitaj sledeći

Otvorena je izložba „Ogledalo moj portal“ autorke Sanje Ribić Milivojević u Vršcu

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

4 − one =

sr_RSSerbian