Osamnaest


 

Nije da se nema suza. Ko kaže da to iščeze iz čoveka? Sve je tu, svi sokovi i žuči – čuče u nekom ćošku jer vremenom naučimo kako da u taj podrum sakrijemo sve ono što je ljuto, slano, gorko… Staviš katanac i u tome se izveštiš kroz godine. Dva takta, tri udisaja, zažmuriš i kažeš amin. To se tako kupi, tavori, na neke svetkovine uzkomeša, na neke rođendane promiri i onda opet padne noć. Napišeš hiljadu slova ko zna kome, za ko zna zašto. Osmisliš sebi neku arenu, jaz, ‘bem li ga šta sebi čovek još ne izmisli samo da smiri uzburkano more i ljutu lavu iz onog podruma…

 

Kažu ljudi, hoće da zaboli na nevreme, svaki rez, svaka rana zažiga, pa te sevne ko munja. Večeras se namunji nebo još oko ponoći, žigalo je nije da nije ali mnogo manje od onog podruma. Trebalo je da žestoko zapnem katanac. Pomogne tu i tamo koje pražnjenje u sitni sat. I onda dođe ona promaja, ona se ne zaključava. Ne volim tu studen, grize kosti , kida meso, jede oči, žvaće srce. A ono pamti ko voda… I sat i minut, i svaki val i trud… U ovu uru sam bila zelena od trudova. Rekoše mi pre 18 godina da čekamo doktora i da će onda brže ići. Bila sam krvava i mokra, plavila mi usta, zeleneli mi podočnjaci… Kasnije oko podne, doktor reče da nema čekanja. Tačno u jedan sat me smestiše u bele odaje. Reče da neće boleti. Ma nije bolelo samo onaj tup osećaj kao da ti čupaju nešto. Za deset minuta iza devetog sloja čekanja, britkim skalpelom i brzom rukom izvukoše crveni čuperak… „Srećna bila do veka!“ rekoh. Padala je i onda kiša. Zato žiga, majku mu… Svake godine u isto vreme, mnogo zažiga. Nije da ne žiga i ostaim danima ali se lakše podnosi, lakše držim podrum pod ključem. Na ovakve dane baš bude teško. A danas brojim osamnaest takvih dana u prvom redu… Ni drugi mi lakši bio nije… Samo je ovaj prvi prvina.

 

I nije da nema suza… Samo se odraste pa je muka pustiti sluz. Ko to posle da zaustavi – još nisam izgradila Arku za preko reke, kad bude onda mi ni katanac više neće trebati. Stala je kiša – trudovi još uvek ne prestaju. Ima još do podne…

 

Piše: Violeta Aleksić

 

 


Pročitaj prethodni

Novi kozmetički preparat – beli luk!

Pročitaj sledeći

„Revija pobednika“ umetnika amatera u Sremskoj Mitrovici

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

19 + eighteen =

sr_RSSerbian