Obično petkom…


 

Petkom sam obično žurila da stignem tuđe vetrove, sa žicom u ruci ispred hrpe ljudi pričajući opet tuđu priču da zaboravim svoju. Verovala krugovima koji u stvari ne postoje dok nisam shvatila da trebam da sastavim svoj pravi krug. Kažu da je krug ostrvo u kojem možeš da podeliš svet na svoj i tuđi. Izgleda da je svima nama potrebno ostrvo da se osećamo dobro.

 

Petkom sam obično, izmišljala neobične čardake i drumove da izbrišem neke bolne stramputice koje mi nisu trebale, sem da pokupim seme za buduće izdanke koje su mi oduzeli na samom pragu. Pragu koji sam skupo zalila znojem i krvlju da bi od njega pobegla…  Čovek beži samo onda kada mu je život stavljen u torbu…

 

Spakovah ja tu torbu sebi za svaki slučaj onda kada niko nije video. Bolje ja- nego oni.. Oni su mi poslali kasnije samo ono što im nije trebalo sa onog praga.. Ja sam od toga napravila jazbinu, od jazbine mravinjak a od mravinjaka bajku u kojoj se sakrijem od tuđeg ludila da bi pobegla u svoje. Ljubim kapije te bajke pred odlazak i dolazak sa dalekih puteva jer svako ima svoj crkvu, zar ne… Moja bajka nema bogate draperije, u njoj su terazije sasvim jednostavne: duša cenu nema. Ima kratko ćebe za zimu, i široku krošnju za leto… Onaj krug sastavljen od bisera mojih najdražih, jednog bolnog gubitka i grižnje džigerice kada se autobus sa dečijom grajom zaustavi u ulici pored kestenja. Ima se koliko se i nema ali se ima duše, kriške hleba podeljeno na onaj krug i slova što veselo traže svoje mesto u pesmi. Nekad se izbeče i reže ali su moje, zato su lepe, meni lepe, jer je svakoj majci svoje čedo najlepše…

 

Rekoh majci: Pa jeste i ja sam majka… Ali vam neću nikada objašnjavati kolika i čija… Nema potrebe, zna ko zna i dosta je. Dosta je i krvi, i suza, i pragova… A nije da nisam gradila, gradila i ostavljala da se ne kidaju ramena i ruke rođenim čedima. Nisu me naučili da otmem. Zato im je valjda čudno što i dalje živim nakon svih otimanja koje su mi priredili… Neko je tako odredio, ja nisam toliko mudra da se bavim poslom ovog iznad nas… On određuje kuda se krećemo. Tako je i meni večeras odredio da prošetam na svoj način u društvu mog jedinog gospodina do crvenih kapija. Dao mi odgovor na moja plakanja od pre neki dan. Nemam razloga više za suzu. Dobro su, mnogo su dobro. Imaju i leba i s leba, što se kaže kod nas. A ima se i meda toliko da se omaže cela riva. Tu je i čuvarkuća… Bogu hvala neka je tako.

 

Obično sam petkom tragala za nebitnim sitnicama. Koliko su sinice nebitne? Retko da nisu… Čitam ime svog dečaka u naslovu jednog oglasa, curica će verovatno svoje tek da napiše. Možda nekog drugog dana… Drugog petka… Ovaj petak odmaram od svega i čistim suze od prašine da dočekam subotu bez osvrtanja na levo rame, da dočekam nedelju koja ne zna ni za levo ni za desno. Šta zna nedelja kako izgleda umorni petak?! Zna, zato gleda samo pravo…

 

Piše: Violeta Aleksić

 

 


Pročitaj prethodni

Otvaranje izložbe „VELIKI RAT OSLOBOĐENJE I PRISAJEDINJENJE” u Zavičajnom muzeju Ruma

Pročitaj sledeći

ŽFK LSK ORGANIZUJE „HUMANU STRANU LAĆARKA”

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

nineteen + three =

sr_RSSerbian